Тајна вере и уметности

Дипл.теолог Павле Карастојковић – Тајна вере и уметности

  Религија и уметност старе су колико и човек. Од када постоје као словесна бића, људи верују у нешто узвишено и тајанствено што их превазилази. Веза са Вишом реалношћу није само пасиван однос, ту везу одликује и активно делање. У првом случају, за који је карактеристична контемплација, човек учествује у божанском животу; међутим, то мистичко сједињавање божанског и људског прати ризик од растварања у океану божанства, у смислу губљења сопствене личности.  У другом случају до изражаја долази активно духовно начело или човеков стваралачки импулс. Људска креативност која је инспирисана вером не води ка негацији, већ ка пуној афирмацији личности. То значи да се религиозно оријентисан човек не задовољава само свешћу о томе да се његов живот одвија под божанским окриљем; он има потребу и да гради активан однос са Богом, кроз све што чини, а посебно кроз уметничко стваралаштво. Уметност се тако показује не као самосврховита делатност, већ као медијум или средство општења са Богом. Тиме она добија свештени карактер и самим тим, своје најузвишеније назначење.

  Од искона људи имају потребу да се уметнички изразе, да кроз уметничко стваралаштво креирају сопствени свет којим превазилазе свакодневицу. Међутим, уметничка визија, поред тог излажења из свакодневице јесте и отелотворење религиозних трагања. Са друге стране, религија надахњује уметничку имагинацију. То је двоструки процес, узајамни утицај уметности на религију и религије на уметност. Нераскидива веза двеју најузвишенијих активности човековог духа. Развијајући их, човек је одувек давао виши смисао свету и животу.

  Да би се одређени религијски поглед на свет дубље појмио, није довољно упознати се само са верским учењем. Поред читања светих књига, потребно је слушати духовну музику, посматрати архитектуру, гледати слике и скулптуре. Интуиција вођена естетиком култа води нас много даље него рационално сазнање. Спознаја која не иде даље од пуких информација није од велике користи у вери. Због тога је незамисливо уживети се у свет вере без развијеног чула за уметност. Уметност, дакле, није нешто што пружа само чулни, естетски угођај; она није пратећа појава у односу на религију; напротив, уметност је кадра да омогући духовну спознају највишег реда.

  Историја религије нам пружа обиље примера који показују примат култа у односу на интелектуално поимање вере. Позната је легендарна повест о томе како су Руси примили хришћанство. Велики кнез Владимир је у X веку, саслушавши изасланике који су имали задатак да га упознају са различитим верама, одлучио да се приклони источном хришћанству и покрсти целу Русију. Мотив за такву одлуку био је опис величанственог богослужења изасланика који су присуствовали литургији у цариградској Аја Софији. Према њиховим речима, за време божанствене литургије били су толико опчињени да нису знали да ли се налазе на небу или на земљи. Снага и дубина тог утиска пресудно су утицале на изасланике, а последично и на самог кнеза да прими православље. Ова повест, иако има форму легенде, убедљиво говори о томе какав значај имају уметност и култ у човековом тражењу Бога.

  У периоду одржавања васељенских сабора, од IV до краја VIII века, свети оци и учитељи Цркве улагали су велики труд да развију, систематизују и утврде хришћанско учење. Надовезујући се на античку грчку културу, Црква се нашла пред огромним и тешким изазовом да хришћанској вери пружи интелектуални израз – да доживљај Бога као Свете Тројице, као и искуство заједнице са оваплоћеним Сином Божијим, представи у појмовима и категоријама грчке филозофије. Тај грандиозни подухват оствариван је дуго и стрпљиво, уз много тензија и разноврсних проблема.

  У центру свих доктринарних или догматских спорова тог времена, била је загонетна личност Исуса Христа. Основно питање које је покретало дискусије и недоумице било је: “Ко је Исус Христос?” Предање је нудило одговор да је у Христовој личности Син Божији сишао на земљу, да је Бог постао човек. Међутим, такав одговор, иако несумњиво тачан и утемељен у Светом писму, морао се додатно разрађивати, прецизније дефинисати.

  Знали су велики црквени теолози да се Тајна Божијег утеловљења, тј. догађај рођења, крсног страдања и васкрсења Сина Божијег не може без остатка сместити у разумске категорије. Све време су били свесни да је однос са Христом пре свега ствар личног искуства које се подвижничко-литургијским животом остварује у заједници Цркве где је Бог мистички присутан. Али и поред те свести о Тајни Божијег оваплоћења која је неисказива, свети оци и водећи црквени учитељи нису се либили да ту веру, засновану на непоновљивом искуству сусрета са Христом, представе и опишу уз помоћ прецизних интелектуалних формулација.

  Филозофски језик није собом могао обухватити Тајну сједињења Бога и човека, али се ипак показао довољно подесним, гипким и детаљним да омогући теолошке исказе који би служили приближавању Тајни. Захваљујући том колосалном духовно-интелектуалном подухвату светих отаца који су интегрисали грчку античку филозофију и културу у хришћански доживљај тј. црквену визију Бога, човека и света, ми баштинимо светоотачко наслеђе као норму и идеал, као једну од најблиставијих епоха у историји Цркве.

  На VII васељенском сабору предмет жустрих богословских препирања и сукоба било је питање икона, односно иконопоштовања. Та проблематика, која није била само црквено, већ и прворазредно политичко питање, представљала је посредан израз богословских расправа о питању односа божанске и људске природе у личности Исуса Христа. Тај основни догматски проблем се посебно заоштрио када се поставило питање исправности ликовног представљања Бога.

  Црквена струја која је култ икона сматрала идолопоклонством – Иконоборци , позивала се на другу Божију заповест старозаветног Декалога која забрањује било какву визуелну представу Божанства. Супротна струја се, у својој одбрани икона, у првом реду позивала на чињеницу Божијег оваплоћења. Ако је Бог постао човек, значи да је постао и видљив, опипљив.  Ако је видљив, значи да се може визуелно представљати.

  Догађај оваплоћења Сина Божијег баца ново светло на цео Стари завет, па тако и на смисао друге Божије заповести. Наиме, став да је идолопоклонство недопустиво и даље остаје на снази, али сáмо представљање Бога више не може бити спорно с обзиром на чињеницу да је Бог постао материјалан у личности Исуса Христа. Значај забране идолопоклонства ни у ком случају није замагљен, умањен или релативизован. Али зато је идеја представљања Бога добила другачији смер; она је преосмишљена у складу са револуционарном новином духовног искуства које је донела Христова појава.

  Искуство односа са Богом подразумева и некакву представу Бога. А представа Бога не мора бити искључиво визуелна, она може имати и писани или вербални облик. Наиме, сваки говор о Богу је већ нека представа Бога – кроз сваки писмени или усмени израз ми неминовно стварамо и неку представу Бога. Та представа, дакле, не мора бити само ликовна, може бити и поетска, књижевна и таква представа јесте на првом месту Свето писмо. Осим Светог писма, ту су и дела светоотачке књижевности. Уопште, свако теолошко дело јесте говор о Богу, а то значи својеврсна представа Бога. Не може постојати принципијелан став који би одбацивао једну врсту представљања (ликовног), а дозвољавао другу врсту представљања (усменог или писменог), дајући притом овоме другом свештени статус.

  На основу тога је и формулисан основни став који оправдава и афирмише иконично приказивање, који гласи:  Свето писмо је икона у речима, а иконе су Свето писмо у бојама. Овим ставом концепт ‘иконичног’ излази ван оквира искључиво ликовног стваралаштва и проширује се на поље уметничког и богословског стваралаштва уопште. 

  У XX веку једно од кључних питања филозофије, као и теорије књижевности било је питање језика: не само као средства комуникације, већ језика уопште, као знака, симбола, метафоре. Али и као стилског, уметничког тј. ликовног, музичког, књижевног израза… Општи закључак свих тих идејних праваца и мисаоних струјања могао би гласити да је језик као такав – потпуно симболичан, метафоричан. Ниједан вид комуникације није могућ без употребе одређених симбола. Зато можда није претерано рећи да су (пост)модерне дискусије и теорије о пореклу и функцији језика, а посебно о односу између знака и означеног имале као свог далеког претечу управо богословски проблем иконе, разматран још у VIII веку.

  Икона нам својим специфичним изразом нешто (или некога) саопштава, дакле она има и функцију речи; исто тако и реч може имати симболичку или иконичку вредност, реч нам на неки начин оприсутњује свој садржај. Функција речи није само да нам пренесе информацију – она изазива и осећања, па има много слојевитију улогу од пуког информисања. Тако се ни ликовни приказ не исцрпљује само у визуелном утиску већ нам се на неки тајанствени начин ‘обраћа’, ‘разговара’ с нама. Дакле, икона је реч, а реч је – икона.        

  Ово двојединство речи и лика најбоље се очитује у тајни Логоса. Логос је реч, наука, учење, словесност, смисао, али Логос је у хришћанству и лик, личност. Реч Божија се утеловила у личности Исуса Христа. На том базичном искуству заједнице са Христом, теологија је кроз стваралачки преображај античке филозофије појму Логоса дала један нови и дубљи смисао. Дајући му облик и садржај Личности, Логос више није могао остати сведен само на апстрактни филозофски принцип. 

  Победа поштовалаца икона није означавала само победу једне до тада партикуларне црквене праксе. То је био тријумф култа као таквог, а последично и културе као симболичког освећења  људског стваралаштва. Због тога је теологија иконе незаобилазна увертира у оно што се, у новије време, назива теологијом културе. 

  Уметничко дело не може досегнути и обухватити божанску суштину која увек остаје недодирљива и неисказива, али уметност нас може приближити Тајни Божијег љубавног присуства међу нама. Највећа уметничка дела су генијална управо због тога што буде и развијају оно најплеменитије, божанско у нама. Због тога је увек постојала тежња ка обоготворавању самог уметничког чина и дела. То није необично, с обзиром на идеју да се кроз Тајну стваралаштва човек највише приближава Тајни Бога који је стваралац par excellence. Најуспелија остварења сакралне уметности јесу таква пројава нечега чудесног и несвакидашњег, да је понекад веома тешко разлучити да ли се религиозно поштовање упућује самом делу, уметнику или пак Духу који га је инспирисао. Најчешће сва ова три аспекта уметничког стварања чине јединствен и целовит доживљај светог. Зато није претерано рећи да се целокупна историја хришћанске побожности одвија на танкој линији између идолатрије и симболизације искуства светог. Такво, не увек јасно разликовање није за осуду ако имамо у виду величанствена дела историје уметности која кроз векове изазивају свештени трепет код оних који имају развијено чуло за естетику духовности. Јер та фасцинација људе ипак узводи ка Богу. 

  Основно питање које одређује сакралну уметност, а поготово православни иконопис јесте питање: “Како исказати неисказиво?” Уметничка остварења се сматрају успешним у оној мери у којој успевају да отелотворе и уобличе ово мистичко осећање и упитаност. То је разлог због којег се темељ хришћанске вере – Тајна оваплоћења или постајања Бога човеком –  најдубље спознаје у врхунским делима православног иконописања. 

  То је разлог и због којег нам врхунска дела било које уметности: књижевности, музике, архитектуре, скулптуре, сликарства, филма… много више значе него томови догматских књига и учених богословских трактата. Тајна приступачности уметности јесте у њеној комуникативности тј. већој способности да собом изрази Тајну Бога и човека и њиховог сусрета у Тајни живота. О томе нам речито говоре најбоља дела историје уметности и то не само ликовне. Шта би била историја хришћанске духовности да није било таквих уметничких дивова и религиозних генија какви су нпр. Достојевски или Сервантес у књижевности, Бах у музици, Рубљов у сликарству итд? 

  Икона, дакле, нема само естетску, она има и комуникативну функцију у најдубљем смислу те речи. Суштина религије и јесте комуникација, односно веза између Бога и човека. Православни иконопис спада у ону врсту сакралне уметности која се највише приближава Тајни нераздељивог, али и несливеног јединства Бога и човека. Ако прихватимо тезу да се нека религиозна идеја или систем могу боље схватити кроз уметност и култ који их изражавају, него кроз доктрину и догму, онда ће нам постати јасније због чега у православљу иконе имају тако велики значај. Штавише, немогуће је замислити православље без икона, тачније без принципа иконичности који је темељ и кључ разумевања источно-хришћанске уметности, али и православне теологије и духовности. 

  Последњих деценија сведочимо повратку вере и традиције који је видљив у свим токовима друштвеног живота. Враћање традицији довело је између осталог до процвата иконографије. Нуспојава тог стваралачког препорода јесте велика популаризација, а последично и хиперпродукција иконографских остварења. Један од фактора који погодује тој хиперпродукцији јесте одређена специфичност иконописа у коме веома важно места заузима верност древним обрасцима сликања. Међутим, ако захтев за поштовањем древних канона иконописања постане сам себи сврха, услов коме се све друго мора подредити, онда тај императив не мора бити гаранција предањског континуитета који је битна одлика не само црквене уметности, него и духовног стваралаштва уопште. Наравно, такав захтев има своје оправдање у логици Предања, али ако се апсолутизује као себи довољан прицип, онда он није много више од бледе допуне пресахлом надахнућу и замору имагинације. Другим речима, традиција се може и мора неговати и развијати, али њеном очувању не погодује само пуко конзервирање већ је потребан и непрекидни стваралачки препород, стално убризгавање свежих животних сокова у креативни процес. 

  У данашњем црквеном сликарству, као уосталом и у теологији и духовном стваралаштву уопште, видљиво је трагање за идеалним односом између старог и новог. Колико се та потрага за плодном стваралачком синтезом успешно остварује, посебна је прича. Утолико нам више значе она дела која се издвајају својом аутентичношћу, видљивом с једне стране у верности традицији, а с друге стране у смелости и новини израза. 

Тајна вере и уметности

  Радови иконописца и сликара Небојше Степановића, по снази утиска који изазивају у посматрачу, могу се без двоумљења сврстати у вредна и аутентична дела православне иконописачке уметности. На његовим иконама видљиво је дубоко осећање светости које је записано на ликовима Божијих угодника. Оно што уочавамо и доживљавамо гледајући његове иконе јесте спој озбиљности и ведрине, туге и радости, строгости и нежности. Оне нам преносе дух минулих времена, али нам саопштавају и нешто што нас се тиче, овде и сада. Поред техничког умећа и занатске истанчаности, Небојшино стваралаштво нам сведочи и искрену веру без које нема аутентичне црквене уметности. Светлосни одсјај те дубоке вере јесу његове иконе. Њих одликује искуство топлине, блискости, непосредности… као и есхатолошке напетости, загледаности у Царство Божије које тек треба да дође, али је на тајанствен начин већ присутно. То је стваралаштво које оплемењује и узводи оне који посматрају те свете ликове, ка свом Прволику, Богочовеку Исусу Христу.  

                                                                      Павле Карастојковић, дипломирани теолог