Друштвени аспекти
Владимир Марјановић, социолог
Икона је једно од највећих уметничких достигнућа источног православља. Иконопоштовање је присутно и у другим хришћанским црквама и традицијама, као што су римокатоличка, коптска, етиопска, па чак и у појединим протестантским црквама, као што су англиканска и лутеранска.
Иконе су у хришћанству приостутне од његовог најранијег периода, али је понекад постојао и снажан отпор поштовању било каквих религијских слика што је и кулминирало познатим иконоборачким спором. Противници икона нису само одбацивали поштовање икона, већ су их спаљивали и уништавали, а поштоваоце икона жестоко прогонили. Спор је окончан победом иконопоштовања на Седмом васељенском сабору. То сећање на победу правоверја над иконоборством и данас је живо присутна у православној цркви.
Религиозно и секуларно иконоборство
Међутим, иконоборство није нестало. У измењеним облицима и варијацијама почело се јављати код појединих верских покрета изниклих из Реформације, али је временом добило и секуларни идеолошко-политички карактер.
Религијско иконоборство
Може се рећи да одбацивање икона има два типа. Први тип је религијског порекла и према таквом тумачењу икона представља врсту идола, а иконопоштовање је идолопоклонство. Овај приступ је каркатеристичан за поједине исламске земље, византијско иконоборство, протестантске цркве и покрете. Уништавање икона обновљено је за време Реформације када су у Западној Европи протестанти били надахнути пуританским духом и вођени антикатоличким расположењем. Иконе су у појединим државама биле чак и законски забрањене.
Секуларно иконоборство
Међутим, нови вид иконоборства нема религиозни карактер, већ секуларистички и атеистички. То је друга варијанта одбацивања икона настала са Француском револуцијом. Француски револуционари у жељи да раскину са старим традиционалистичким поретком уништавали су верске симболе, међу који су биле и иконе. Ову праксу су посебно наставили и разрадили комунисти који су у СССР-у спроводили атеистичке кампање под видом „борбе против религијског мрака“ које су подразумевале сакупљање и спаљивале православних икона на јавним местима.
Савремено иконоборство
Оба вида иконоборства постоје и данас. Верски инспирисано иконоборство посебно је дошло до изражаја током сукоба на Блиском истоку где су исламски фундаменталисти брутално разбијали крстове и уништавали хришћанске иконе и статуе. Духовни корени иконоборства настали управо на Истоку као да су остали нетакнути.
Секуларно иконоборство постало је актуелно у савременим западним друштвима у новом антихришћанском таласу. Иконе се не уништавају и не спаљују јавно, али се скрнаве и извргавају руглу. То се посебно дешава на јавним манифестацијама, уметничким перформансима, протестима и парадама. Ове активности карактеристичне за радикалне феминистичке и ЛГБТ групе. Хришћански симболи се намерно вулгаризују или стављају у сексуални контекст да би се тиме послала увредљива порука.
У комбинацију ова два типа иконоборства може се сврстати уништавање српског православног наслеђа на простору Косова и Метохије. Древне средњовековне фреске и иконе изложене су немилосрдној девастацији и сатирању од стране албанских екстремиста. У овом случају верски и етнички мотиви уништавања икона и фресака се преплићу и на тај начин представљају посебан вид политичког иконоборства.
Мисионарски значај иконопоштовања
Упркос свему, православна икона и иконопоштовање доживљавају праву ренесансу. У бившим социјалистичким земљама у којима је доминирао атеизам, икона и иконопоштовање имају велики мисионарски значај. И код Срба је повратак православној вери и традицији нераскидиво везан за иконопоштовање. То се посебно односи на поштовање славске иконе која има не само верско и духовно значење, већ означава и наставак породичне традиције и неговање националне културе. У вези са тим, поштовање икона присутно је и код људи који нису верници.
Православне иконе на Западу
Последњих деценија може се приметити велика популарност православних икона у земљама западне културе. Источне византијске иконе могу се све више видети у многим римокатоличким, старокатоличким, па и протестантским црквама где представљају израз дубоког поштовања источне православне духовности, а не синкретизам или помодарство. На пример, познато је да две велике православне иконе Христа и Богородице красе чувену англиканску Вестминстерску опатију у Лондону.
Уметност или варварство
Социолошки гледано, радикално одбацивање икона неретко је повезано са бруталним уништавањем или скрнављењем икона, што подразумева верску нетолеранцију или принудну секулразацију. Насупрот томе, иконопоштовање је повезано са духовним уздизањем, уметничким стваралаштвом и међукултурном сарадњом. Разлика између иконоборства и иконопоштовања је теолошка разлика између јереси и правоверја, али и разлика између деструктивности и креативности, вандализма и уметности.